Cijele priče

jedini blog na kojem mozete nac cijele price koje jesu i nisu za lektiru

28.11.2008.

Oskar Vajd - Odani prijatelj

Jednoga je jutra stari voluhar (voluhar, vrst glodavca, vodeni štakor) promolio glavu iz
rupe. Imao je sjajne biserne oči i krute sijede brke a rep mu je bio kao dugačak komad crna
kaučuka. Male su patkice plivale po ribnjaku baš kao jato žutih kanarinaca a majka njihova,
koja je bila sva bijela sa sasvim crvenim nogama, trudila se da ih nauči kako će u vodi
stajati na glavi.
– Nikada nećete pristajati u otmjeno društvo ako ne budete znali stajati na glavi –
govorila im je neprestano i sve im je pokazivala kako se to radi. Ali male patkice nisu
pazile na nju. Bile su tako mlade da nisu znale kolika je korist pristajati u društvo.
– Kako su to neposlušna djeca! – zaviče stari voluhar – zaista zaslužuju da budu
potopljena.
– Nipošto – odgovori patka – svatko mora jednom početi, a roditelji treba da budu
nadasve strpljivi.
– Ah, ja ne znam roditeljske osjećaje – reče voluhar – ja nemam obitelji. Nisam se
nikada ženio, a i ne kanim se ženiti. Ljubav možda i valja na svoj način, ali prijateljstvo je
mnogo uzvišenije.
Ne znam zaista ništa na svijetu što bi plemenitije i rjeđe bilo nego odano prijateljstvo.
– A što sudiš ti, molim te, o dužnostima odana prijatelja? – zapita konopljarka koja je
u blizini sjedila na vrbi i čula taj razgovor.
– Da, to bih i ja voljela znati, reče patka te otpliva na kraj ribnjaka i stane na glavu da
svojoj djeci pokaže dobar primjer.
– To je glupo pitanje! – zaviče voluhar. – Odan prijatelj treba vazda da mi bude odan,
razumije se.
– A što bi ti da uzvraćaš? – zapita mala ptičica te se uzvije na srebrnu grančicu i
zaleprša krilašcima.
– Ja te ne razumijem – odgovori voluhar.
– Ispripovijedat ću vam o tom jednu zgodu – reče konopljarka.
– Je li ta zgoda o meni? – zapita voluhar. – Ako jest, slušat ću jer ja silno ginem za

pričama.
– Može se odnositi na tebe – odgovori konopljarka te sleti, spusti se na obalu i uze
pripovijedati pripovijest o odanom prijatelju.
– Bio vam je nekada – reče konopljarka – valjan momak po imenu Hans.
– Je li bio jako ugledan? – zapita voluhar.
– Nije – odogovori konopljarka – ne bih rekla da je ikako bio ugledan, osim po svojem
blagom srcu i po neobično okruglom, dobroćudnom licu. Živio je sam samcat u
siromašnom kućerku i radio svaki dan u svojem vrtu. U svem kraju nije bilo vrta koji bi bio
lijep kao njegov. Tu su rasli klinčići i ljubičice i rusomače i zlatice. Tu su bile damastne
ruže i žute ruže, mrazove sestrice, i zlatne, grimizne i bijele maćuhice. Pakujac i režuha,
mažuranka i bosiljak, jaglac i perunika, sunovrat i vrtni klinčić cvali su i cvjetali redom,
kako kojemu bude mjesec, jedan je cvijet dolazio za drugim, tako da je uvijek bilo divota da
ih gledaš i ugodnih mirisâ da ih mirišeš.
– Mali je Hans imao svu silu prijatelja, ali najodaniji mu je prijatelj bio veliki Hugh
mlinar. I zaista je bogati mlinar toliko bio odan malomu Hansu te se svaki put kad mu je
prolazio kraj vrta naginjao preko zida da natrga kitu cvijeća ili šaku mirisavih biljaka ili da
natrpa džepove šljivama i trešnjama ako je doba voću.
– 'Pravim prijateljima sve treba da je zajedničko', običavao je govoriti mlinar, a mali je
Hans klimao glavom i smješkao se i jako se ponosio što ima prijatelja tako plemenitih misli.
– Gdjekada su doduše susjedi sudili da je čudno što bogati mlinar ništa ne uzvraća
malomu Hansu, premda ima na tavanu u svojem mlinu sto vreća brašna i šest krava muzara,
i veliko stado vunatih ovaca; ali Hans nije razbijao o tom glavu i nije mu bilo veće slasti,
nego slušati divne riječi što ih je mlinar znao govoriti o nesebičnosti pravoga prijateljstva.
– Tako je mali Hans radio te radio u svojem vrtu. Za proljeća, ljeta i jeseni bio je sav
sretan, ali kad bi nastala zima i on nije imao voća ili cvijeća da ih nosi na trg, morila ga je
čestito i zima i glad i često je lijegao bez večere, samo s nekoliko suhih krušaka ili nešto
tvrdih oraha. Zimi je i bio sam samcat jer mlinar mu nije nikada dolazio u posjet.
– 'Ne valja da odlazim k malomu Hansu dok je snijeg', znao je mlinar govoriti svojoj
ženi, 'jer kad je tko u nevolji, treba da ga ostaviš sama i da mu ne dodijavaš posjetama.
Tako barem ja sudim o prijateljstvu, a znam pouzdano da pravo sudim. Počekat ću dakle
dok ne svane proljeće, a onda ću ga pohoditi i on će mi moći dati veliku košaru punu
jaglaca i to će ga razblažiti.'
– 'Ti se zaista jako brineš za druge', odgovori mu žena, a sjedila je u svojem udobnom
naslonjaču uz toplu vatru od borovine, 'jako se brineš zaista. Prava je slast slušati te kad
govoriš o prijateljstvu. Uvjerena sam da ni sam pop ne bi znao kazivati ovakvih krasnih
stvari kao ti, iako on stanuje u trokatnoj kući i ima na malom prstu zlatan prsten.'
– 'Ali zar mi ne bismo mogli pozvati maloga Hansa?', reče najmlađi sin mlinarov. 'Ako
je mali Hans u nevolji, ja ću mu dati polovicu svoje juhe i pokazat ću mu svoje bijele
kuniće.'
– 'Što si ti glup dječak!', zaviče mlinar, 'zaista ne znam kakva je korist što te šaljem u

školu. Čini mi se da ništa ne učiš. No da mali Hans dođe ovamo te vidi našu toplu vatru i
našu dobru večeru i naše veliko bure crvena vina, uzeo bi zavidjeti, a zavist je najstrašnija
stvar i kvari svačiju narav. Ja ni za što ne dopuštam da se Hansu pokvari narav. Ja sam
njegov najbolji prijatelj, pa ću uvijek paziti na njega i nastojati da on ne zapadne ni u kakvu
napast. Osim toga, kad bi Hans došao ovamo, možda bi mi zaiskao štogod brašna na zajam,
a ja to ne bih mogao učiniti. Brašno je jedno, a prijateljstvo drugo i to ne treba miješati. Te
se riječi različito sriču i znače različite stvari. Svatko to vidi.'
– 'Kako ti valjano govoriš!', reče mlinarova žena i natoči si veliku čašu toploga piva,
'ja sam zaista pospana. Baš je kao u crkvi.'
– 'Mnogi ljudi rade valjano', odgovori mlinar, 'ali jako malo ljudi govori valjano, a to
dokazuje da je mnogo teže govoriti, a i mnogo je odličnije' i on pogleda oštro preko stola
maloga svojega sinčića koji se tako zastidio te je oborio glavu, sav se zacrvenio i stao
plakati u čaj. Ali bio je tako mlad da mu morate oprostiti.
– Je li to konac pripovijesti? – zapita voluhar.
– Nipošto – odgovori konopljarka – to je početak.
– Onda si ti sasvim zaostala za vremenom reče voluhar. – Svaki valjani pripovjedač
započinje danas od svršetka, onda se laća početka i završava sredinom. To je nova metoda.
Sve sam to čuo onomad od nekoga kritičara koji se je s jednim mladićem šetao oko
ribnjaka. Govorio je o tom potanko, a ja sam uvjeren da je pravo govorio jer je imao modre
naočare i ćelavu glavu, a svaki put kad bi mu mladić rekao štogod, odgovarao je: 'Koješta!'
Ali, molim te, nastavi svoju pripovijest. Ja silno volim toga mlinara. U mene samoga ima
sva sila krasnih čuvstava pa je među nama velika simpatija.
– Dobro dakle – reče konopljarka, poskakujući sad na jednu nogu, sad na drugu – čim
je minula zima i jaglaci stali rastvarati svoje blijede žute zvijezde, reče mlinar ženi da će
sići i pohoditi maloga Hansa.
– 'Što si ti dobra srca!' klikne njegova žena, 'ti uvijek misliš na druge. I nemoj
zaboraviti ponijeti veliku košaricu za cvijeće.'
– Mlinar dakle svezao krila na vjetrenjači jakim željeznim lancem i sišao niz brdo s
košaricom u ruci.
– 'Dobro jutro, mali Hans', reče mlinar.
– 'Dobro jutro', odvrati Hans, podupre se svojom lopatom i sav se raskesi.
– 'A kako si proveo svu zimu?' zapita mlinar.
– 'Lijepo je zaista', klikne Hans, 'što me pitaš, zaista jako lijepo. Na žalost prilično mi
je ljuta nevolja bila, ali sada je svanulo proljeće i ja sam sav sretan i sve mi cvijeće lijepo
uspijeva!'
– 'Često smo zimus govorili o tebi, Hans', reče mlinar, 'i bili smo radoznali kako ti je.'
– 'To je divno od vas', reče Hans; 'skoro sam mislio da ste me zaboravili.'
– 'Ja se, Hans, čudim tebi', reče mlinar, 'prijateljstvo se ne zaboravlja nikada. To je
najljepše u prijateljstvu, ali meni se čini da ti ne razumiješ poeziju života. Kako su ti zaista
lijepi jaglaci.'

– 'I jesu zbilja jako lijepi', reče Hans, 'i ja sam sav sretan što ih imam ovoliko. Odnijet
ću ih na trg i prodat ću ih načelnikovoj kćeri pa ću za te novce iskupiti svoje tačke.'
– 'Iskupit ćeš svoje tačke? Valjda ih nisi prodao? Bila bi ludost da si to učinio!'
– 'Ta ja sam to morao učiniti', reče Hans. 'Eto vidiš, zima je bila jako loša i ja zaista
nisam imao novaca da kupim kruha. Tako sam najprije prodao srebrna dugmeta s
blagdanjega kaputa, zatim sam prodao srebrni lanac i potom dugačku lulu, a naposljetku
sam prodao tačke. Ali sve ću sada ponovo iskupiti.'
– 'Hans', reče mlinar, 'ja ću ti dati svoje tačke. Nisu doduše u osobito dobru stanju,
jedna im je strana pokvarena, a i paoci im nešto ne valjaju; ali unatoč tom, ja ću ti ih dati.
Znam da je to jako plemenito od mene i mnogi će me smatrati ludim što ti ih – dajem, ali ja
nisam kao drugi svijet. Mislim da je plemenština jezgra prijateljstvu, a osim toga nabavio
sam ja sebi nove tačke. Da, umiri se, dat ću ti ja svoje tačke.'
– 'To je zaista plemenito od tebe', reče mali Hans i smiješno mu se okruglo lice sasvim
zasja od radosti. 'Lako ću ih opraviti jer imam kod kuće dasku.'
– 'Dasku!', reče mlinar, 'pa to ja baš i trebam za krov na mojoj suši. Na krovu je
prilična rupa i sve će mi se žito prokvasiti ako je ne zatvorim. U sretan si čas spomenuo to!
Zbilja je divota kako dobro djelo uvijek rađa drugo dobro djelo. Ja sam tebi dao svoje tačke,
a sada ćeš ti meni dati svoju dasku. Razumije se, tačke su mnogo vrednije nego daska, ali
pravo prijateljstvo ne pazi nikada na to. Molim te donesi je i ja ću još danas popraviti svoju
sušu.'
– 'Svakako', klikne mali Hans, otrči u sušu i dovuče dasku.
– 'Nije jako velika daska', reče mlinar, 'pa mi se čini dok pokrpim krov na suši, neće
tebi ništa preostati da pokrpiš tačke; ali ja tome dabome nisam kriv. A sada kad sam ti dao
svoje tačke, znam zacijelo da ćeš mi za uzvrat dati nešto cvijeća. Evo košarica i gledaj da je
svu napuniš.'
– 'Svu?', reče mali Hans prilično u brizi jer je bila zaista velika košara i on je znao, ako
je napuni, da mu neće preostati cvijeća za tržnicu, a jako je želio dobiti nazad svoja srebrna
dugmeta.
– 'Zaista', odgovori mlinar, 'kad sam ti dao svoje tačke, mislim da nije previše što ti
ištem malo cvijeća. Možda krivo sudim, ali sam mislio da u prijateljstvu, u pravom
prijateljstvu, nema nikakve sebičnosti.'
– 'Dragi moj prijatelju, predobri moj prijatelju', klikne mali Hans, 'na milu ti volju bilo
sve cvijeće u mojem vrtu. Više je meni do tvojega dobroga suda, nego do mojih srebrnih
dugmeta', pa on otrčao i potrgao sve svoje lijepe jaglace i napunio mlinarovu košaru.
– 'Zbogom, mali Hans', reče mlinar kad je krenuo uzbrdo, s daskom na ramenu i s
velikom košarom u ruci.
– 'Zbogom', reče mali Hans i započe kopati živo, toliko se radovao tačkama.
– Sutradan je pričvršćivao na trijemu kozju krv, kad začuje mlinarov glas kako ga zove
s ceste. Skoči s ljestava, potrči u vrt i pogleda preko zida.
– Bio je mlinar s velikom vrećom brašna na ramenu.

– 'Dragi mali Hans', reče mlinar, 'bi li mi ti odnio ovu vreću brašna na trg?'
– 'Oh, tako mi je žao', reče Hans, 'ali ja sam danas zaista u poslu. Moram pričvrstiti sve
svoje povijuše i politi sve svoje cvijeće i povaljati svu svoju travu.'
– 'Bogme', reče mlinar, 'kad pomislim da ja tebi dajem svoje tačke, sudim da je
prilično neprijazno što me odbijaš.'
– 'Oh, nemoj to govoriti', klikne mali Hans, 'ni za što na svijetu ne bih da budem
neprijazan!', i on otrči u kuću po kapu i odšulja se s velikom vrećom na ramenu.
– Bio je jako vruć dan, cesta je bila strahovito prašna te još nije bio Hans došao ni do
šestoga miljokaza, a toliko se umorio da je sjeo i otpočinuo. Ali ipak je svojski koračao i
naposljetku stigao na trg. Počekao je tamo neko vrijeme, prodao vreću brašna za jako dobru
cijenu i onda se odmah vratio kući jer se bojao, ako se predugo zadrži, mogao bi putem
sresti kakve lupeže.
– 'To je bio zaista težak dan', reče mali Hans sam sebi kad je lijegao u krevet, 'ali se
veselim što nisam odbio mlinara jer on mi je najbolji prijatelj, a osim toga daje mi svoje
tačke.'
– Sutradan u rano jutro došao mlinar po svoje novce za vreću brašna, ali mali Hans bio
se toliko umorio da je još ležao u krevetu.
– 'Vjere mi', reče mlinar, 'ti si jako lijen. Kad pomislim da ti ja dajem svoje tačke,
sudim zaista da bi ti trebao jače prionuti. Besposlica je velik grijeh, a ja ne volim da mi
ikoji prijatelj bude besposličar ili lijenčina. Nemoj mi zamjeriti što ti ovako otvoreno
govorim. Razumije se, ne bi mi ni na kraj pameti bilo da ti ovako govorim kad ti ne bih bio
prijatelj. Ali što ti vrijedi prijateljstvo ako ne smiješ iskreno kazati što misliš? Svatko zna
kazivati milote i truditi se da ugodi i da polaska, ali pravi prijatelj govori uvijek što je
nemilo i ne haje hoće li prijatelja ražaliti. I zaista, ako je zbiljski prijatelj, on to više voli jer
zna da time čini dobro.'
– 'Žao mi je', reče mali Hans tarući oči i skidajući noćnu kapicu, 'ali ja sam se toliko
umorio te sam smislio da još malo prolješkarim u krevetu i da poslušam kako pjevaju ptice.
Znaš, svagda ja bolje radim kad se naslušam kako ptice pjevaju.'
– 'Tome se veselim', reče mlinar i potapša maloga Hansa po leđima, 'jer ja te trebam da
mi dođeš u mlin čim se obučeš i da mi pokrpiš krov na suši.'
– Siromah mali Hans silno je želio otići u vrt i raditi, jer dva dana nije polijevao
cvijeće, ali nije volio da odbije mlinaru kad mu je tako dobar prijatelj.
– 'Što misliš, bi li bilo neprijazno kad bih rekao da sam u poslu?', zapita on plahim i
strašljivim glasom.
– 'Zaista', odgovori mlinar 'ja sudim da ne iziskujem previše od tebe jer ja tebi dajem
svoje tačke; ali ako odbiješ, ja ću dakako otići i uraditi sam.'
– 'Oh, nipošto', zavikne mali Hans te skoči iz kreveta, obuče se i ode k suši.
– Radio je sav bogovetni dan dok nije Sunce zapalo a kad je zapalo Sunce, došao mu
mlinar da vidi kako posao.
– 'Jesi li već popravio rupu na krovu, mali Hans?', dovikne mu mlinar veselim glasom.

– 'Sasvim sam popravio', odgovori mali Hans i siđe s ljestava.
– 'Ah!', reče mlinar, 'nikakav rad nije tako sladak kao kad radiš drugima.'
– 'Zaista je velika čast slušati te kako govoriš', odgovori mali Hans sjedajući i brišući
čelo, 'jako velika čast. Ali meni se čini da neću nikada imati tako krasnih misli kao ti.'
– 'Ah, javit će ti se one', reče mlinar, 'ali se moraš jače potruditi. Danas ti znaš samo
praksu prijateljstva; za neko ćeš vrijeme dokučiti i teoriju.'
– 'Zar zbilja misliš da hoću?', zapita mali Hans.
– 'I ne sumnjam u to', odgovori mlinar, 'ali sada, kad si mi pokrpao krov, bolje je da
odeš kući i da otpočineš jer ja bih da mi sutra otjeraš ovce u planinu.'
– Siromah mali Hans pobojao se da odvrati išta, a sutradan u rano jutro dotjerao mlinar
svoje ovce k njegovoj kućici i Hans krenuo s ovcama u planinu. Potratio je cio dan dok je
stigao onamo i natrag; a kad se vratio, bio je tako umoran da je zaspao na stolici i nije se
probudio dok nije svanuo bijeli dan.
– 'Bit će mi divota u vrtu', reče i krene odmah na posao.
– Ali nikako nije stizao da se zabavi svojim cvijećem jer prijatelj je mlinar neprestano
dolazio i slao ga da odlazi daleko ili ga zvao da mu pomaže u mlinu. Mali je Hans zapadao
u ljute muke jer se bojao, cvijeće će mu pomisliti da ga je zaboravio, ali se tješio mišlju da
mu je mlinar najbolji prijatelj. 'Osim toga', običavao je govoriti, 'on mi daje svoje tačke, a to
je pravo plemenito djelo.'
– Tako je mali Hans radio svejednako mlinaru, a mlinar je govorio svakojake krasote o
prijateljstvu koje je Hans zapisivao u bilježnicu i čitao po noći jer je bio jako dobar učenik.
– Onda se desilo da je jedne večeri mali Hans sjedio kraj ognjišta, a na vratima mu
zaorila glasna lupa. Bila je jako burna noć, a vjetar je puhao i rikao oko kuće tako strašno te
je Hans u prvi mah pomislio da je to samo bura. Ali ono lupilo po drugi put, a zatim po treći
put, sve glasnije te glasnije.
– 'Bit će kakav siromah putnik', reče u sebi mali Hans i potrči k vratima.
– Tamo je stajao mlinar s fenjerom u jednoj ruci, a debelim štapom u drugoj.
– 'Dragi mali Hans', dovikne mu mlinar, 'u velikoj sam nevolji. Moj je sinčić pao s
ljestava i ozlijedio se pa ja idem po doktora, ali do njega je tako daleko i tako je ružna noć
te sam se baš sjetio, bit će mnogo bolje ako ti odeš umjesto mene. Ti znaš da ja tebi dajem
svoje tačke, pa se pristoji da i ti meni uzvratiš čime.'
– 'Dakako', klikne mali Hans, 'ja smatram i čašću što si došao po mene te ću odmah
krenuti. Ali moraš mi posuditi svoj fenjer jer tako je mračna noć te se bojim da se ne bih
svalio u jarak.'
– 'Jako mi je žao', odgovori mlinar, 'ali to mi je nov fenjer i velika bi mi šteta bila da
mu se što desi.'
– 'Svejedno dakle, onda ću i bez njega', reče mali Hans te dohvati veliku bundu i toplu
skrletnu kapu, omota rubac oko vrata i krene.
– Bila je strahovita oluja! Noć se tako crnjela da je mali Hans jedva vidio, a vjetar je
bio tako ljut da je on jedva stajao. Ali bio je odvažan pa je koračao otprilike tri sata, stigao

doktorovoj kući i pokucao na vrata.
– 'Tko je?', zaviče doktor i promoli glavu kroz prozor spavaće sobe.
– 'Mali Hans, doktore.'
– 'Što bi ti, mali Hans?'
– 'Mlinarov je sin pao s ljestava i ozlijedio se i mlinar želi da odmah dođete.'
– 'Dobro je!', reče doktor, naredi da mu se spremi konj, visoke čizme i fenjer te siđe i
odjaše k mlinarovoj kući, a mali Hans otpješači za njim.
– Ali oluja je bješnjela sve ljuće i ljuće, kiša udarala pljuskom, a mali Hans niti je
vidio kamo ide niti je stizao za konjem. Naposljetku zabasao i zašao u močvaru, na opasno
mjesto puno dubokih jama i tu se mali Hans siromah udavio. Sutradan su mu kozari našli
tijelo gdje pliva po velikoj bari i donijeli ga kući.
– Svi su došli malomu Hansu na sahranu, toliko je bio omiljen, a mlinar je bio glavni
žalobnik.
– 'Bio sam mu najbolji prijatelj', reče mlinar, 'pa je pravo da mi bude prvo mjesto',
stupao je dakle na čelu povorke u dugu crnu kaputu pa je pogdjekada brisao oči velikim
džepnim rupcem.
– 'Svakomu je zacijelo velika šteta što je umro mali Hans', reče kovač kad su pokopali
Hansa i svi udobno sjedili u gostionici, pili slasno vino i jeli slatke kolače.
– 'Velika je šteta meni svakako', odgovori mlinar, 'jer sam mu skoro već poklonio moje
tačke, a sada zaista ne znam što bih s njima. Kod kuće mi smetaju, a u takvu su stanju te ne
bih ništa dobio da ih prodam. Pazit ću bogme da ništa više ne dajem. Svagda ti je na
nezgodu ako si darežljiv.'
– Što je dakle? – reče voluhar nakon duge stanke. – Pa to je konac – reče konopljarka.
– Ali što je s mlinarom? – zapita voluhar.
– Oh, ne znam zaista – odgovori konopljarka – a i ne hajem.
– Onda je sasvim jasno da ti u sebi nemaš milosrđa – reče voluhar.
– Čini mi se da ti nikako ne razumiješ moral te zgode primijeti konopljarka.
– Što to? – zavrišti voluhar.
– Moral.
– Veliš li ti da ta zgoda ima moral?
– Zacijelo – odgovori konopljarka.
– Zaista – reče voluhar jako srdito – mislim da si mi to trebala reći prije nego što si
započela. Da si mi rekla, ne bih te zacijelo slušao; rekao bih zbilja: 'Koješta', kao onaj
kritičar. Ali mogu reći sada i on cikne iza glasa: – Koješta – pljesne repom i odjuri u svoju
rupu.
– A kako ti se mili voluhar? – zapita patka, koja je nekoliko časaka brčkala. – Ima on
mnogo dobrih svojstava, ali što se mene tiče, u mene su materinska čuvstva, pa kad vidim
tvrdoglava neženju, moraju mi iskočiti suze na oči.
– A meni se čini da sam mu dosadila – odgovori konopljarka. – I zaista sam mu
ispripovijedala moralnu priču.

– Ah, uvijek je opasno kad to činiš – reče patka. A ja se sasvim slažem s njom.